Некада је оснивање породице био сасвим природан процес. Негде око петнаесте године, пробуде те једног јутра, обично у недељу, лепо те обуку, одведу у сеоску цркву и венчају те. Након тога природа обично учини своје, па тако већ са тридесет година идеш по селу тражећи жену за свога сина, како би се природни циклус живота наставио и после тебе. Некад било, сад се спомињало... Данас, када имаш петнаест година, ако имаш среће седиш у својој соби, играш WOW по целе дане, или ако немаш среће седиш у туђем подруму и дуваш лепак по целе дане. Са својих 30 година, ако имаш среће и даље си у соби и играш WOW 2 или ако немаш среће, лежиш мртав у туђем подруму са смртоносном дозом хероина у себи.
Некад и сад. Шта се то тако драстично променило у нашем друштву? Зашто људи више не размишљају о оснивању породице, већ о личним задовољствима? Зашто жене у Африци и Азији и даље рађају преко петоро деце и ако немају ни канту воде у којој би их окупале након порода, док жене у Европи абортирају двоје или више деце и ако имају далеко већи животни стандард. Променили су се услови у којима се ствара породица.
Некада смо сами васпитавали своју децу у за то веома повољној социјалној средини уз одговарајући систем вредности. Некада је нашу децу васпитавала њива или шума, а данас их васпитава улица. Некада су уз нашу децу биле наше комшије и рођаци, а данас се нашом децом бави телевизија и потрошачка индустрија либералног капитализма. Некада смо могли повести своју децу са собом на посао у воћњак или у радионицу, а данас их остављамо у установама за васпитавање по законом утврђеном моделу. Са петнаест година, то је био човек, са петнаест година, данас, то је кретен. Са двадесет година то је била мајка, са двадесет година, данас то је дрпља. Средина у којој су одрастали наши стари била је као што се види куд и камо повољнија од ове у којој данас изумиру наши потомци. Од када је Бога заменио новац, од када је Свештеника и учитеља заменио телевизор, све је теже одлучити се за оснивање породице са много, па чак и са мало деце. Ако желимо да их сами васпитавамо онако како су се подизале генерације наших предака, у православном и националном духу, морамо стално бити уз њих. Ако будемо имали довољно времена и новца можемо бити уз њих и можда наћи одговор, како да социјализујемо своје дете а да не морамо да му набавимо неколико мобилних уређаја и барем десетак комплета модерне одеће, или како да му кажео да бира друштво ако нема шта друго да изабере осим да блудничи или се опија на мртво? Можда једног дана када се вратимо огњиштима у опустела села обновимо стари живот и стари дух. Мождаако нам дозволе...
Како је свака област у нашем друштву сада уређена законом, наше слободе је све мање и мање. Глобализација на нивоу законодавсва шири се као куга територијом Европске уније и територијом државама кандидата. Као кандидати ми смо ту у нешто горем положају од оних који су унутра. Домажи издајници и страни плаћеници жељни доказивања пред новим газдама, желе се окупати нашом крвљу до рамена. Један од тих закона јесте и закон о породици. Ако се ипак деси да некоме од нас падне на памет да одбије дванесточасовно радно време и васпитање које нуди држава у својим образовно васпитним институцијама, они морају осигурати васпитање какво им одговара. Ако се ипак деси, они ће васпитање својих поданика осигурати законом. Законом по коме није дозвољено васпитавати сопствену децу.
Овај закон забрањује телесно кажњавање деце. Што за последицу има укидање кажњавања као таквог. Ако нема физике силе и принуде онда нема ни ауторитета. И држава то зна. Зато се таква могућност нама и укида. Само ће држава бити власт и само ће она да премлаћује своју непослушну децу по полицијским станицама и казнено поправним заводима. Укидањем овог овлашћења укида се и родитељство. Ако ваше дете дакле у парку, нападне друго дете, ви нећете моћи адекватно да га казните. Тако да ће оно следећег пута зависно од узраста, некоме разбити прозор, аутомобил или главу. Чињеница да нисте били у могућности да васпитатвате своје дете због бесмислености закона о породици, вас неће ослободити кривичне одговорности за свако дело које почини ваше дете. Тако да је једини начин да ове непријатности избегнете, тај да се свог малолетног деликвента, одраслог на великим количинама љубави и пажње, одрекнете преко новина. И можете да се истопите од нежности и љубави, можете куповати нове играчке сваки пут када се ваше дете уз плач буде бацало по поду тржног центра, можете му бити другар и с њиме пушити џоинте, све то можете али ништа вам неће вредетеи. Ништа од овога неће поставити границе, успоставити правила и увести ваше дете у сурови свет око нас. Ово није дизниленд. Зидови су од бетона, рингле на шпорету изазивају опекотине а струја из утичнице убија. Законом препорученим васпитањем створићете егоцентричног безумника који ће животне лекције учити на тежи начин. Ја не подржавам везивање деце за радијатор и закључавање у подрум. Батина је из пакла изашла, зато је не треба олако узимати у руке као решење за сваки проблем. Она је последње средство које имамо на располагању. Њоме се не удара у главу и њоме не треба наносити тешке телесне повреде. Батина се не узима у бесу и афекту већ у миру и са разумевањам. Она држава која прекине природни успостављени ред и поремети природне односе родитеља и деце, суочиће се са препуним сиротиштима, лудницама, затворима и клиникама за арбортусе. Када детету будете дали моћ да окрене телефон и пријави родитеље властима, дали сте му могућност да сруши други најмоћнији ауторитет после Бога. Када неко дигне руку на свог родитеља само је питање времена када ће му то прећи у навику и са свима осталима... Када родитељу одузмете ауторитет, аутоматски сте га пренели на неког другог. У таквој земљи криминалци ће лакше убедити клинце да за њих дилују дрогу, него што ће родитељи убедити децу да поспреме своју собу. Тамо где васпитаник, оцењује своје васпитаче и одлучује о њиховој судбини, тамо од васпитања нема ништа. Али може овде и горе да буде него што мислите. Сада по новом закону и комшија може да вас пријави ако процени да негде иза зидова ваше приватности, можда само понекад ударите своје дете с разлогом.
И онда не питајте више никада зашто су ретки они који имају децу и куда нестају наши градови. Нестаће и ова држава када стасају генерације одгајане по новом пројекту Европске Уније.
Некад и сад. Шта се то тако драстично променило у нашем друштву? Зашто људи више не размишљају о оснивању породице, већ о личним задовољствима? Зашто жене у Африци и Азији и даље рађају преко петоро деце и ако немају ни канту воде у којој би их окупале након порода, док жене у Европи абортирају двоје или више деце и ако имају далеко већи животни стандард. Променили су се услови у којима се ствара породица.
Некада смо сами васпитавали своју децу у за то веома повољној социјалној средини уз одговарајући систем вредности. Некада је нашу децу васпитавала њива или шума, а данас их васпитава улица. Некада су уз нашу децу биле наше комшије и рођаци, а данас се нашом децом бави телевизија и потрошачка индустрија либералног капитализма. Некада смо могли повести своју децу са собом на посао у воћњак или у радионицу, а данас их остављамо у установама за васпитавање по законом утврђеном моделу. Са петнаест година, то је био човек, са петнаест година, данас, то је кретен. Са двадесет година то је била мајка, са двадесет година, данас то је дрпља. Средина у којој су одрастали наши стари била је као што се види куд и камо повољнија од ове у којој данас изумиру наши потомци. Од када је Бога заменио новац, од када је Свештеника и учитеља заменио телевизор, све је теже одлучити се за оснивање породице са много, па чак и са мало деце. Ако желимо да их сами васпитавамо онако како су се подизале генерације наших предака, у православном и националном духу, морамо стално бити уз њих. Ако будемо имали довољно времена и новца можемо бити уз њих и можда наћи одговор, како да социјализујемо своје дете а да не морамо да му набавимо неколико мобилних уређаја и барем десетак комплета модерне одеће, или како да му кажео да бира друштво ако нема шта друго да изабере осим да блудничи или се опија на мртво? Можда једног дана када се вратимо огњиштима у опустела села обновимо стари живот и стари дух. Мождаако нам дозволе...
Како је свака област у нашем друштву сада уређена законом, наше слободе је све мање и мање. Глобализација на нивоу законодавсва шири се као куга територијом Европске уније и територијом државама кандидата. Као кандидати ми смо ту у нешто горем положају од оних који су унутра. Домажи издајници и страни плаћеници жељни доказивања пред новим газдама, желе се окупати нашом крвљу до рамена. Један од тих закона јесте и закон о породици. Ако се ипак деси да некоме од нас падне на памет да одбије дванесточасовно радно време и васпитање које нуди држава у својим образовно васпитним институцијама, они морају осигурати васпитање какво им одговара. Ако се ипак деси, они ће васпитање својих поданика осигурати законом. Законом по коме није дозвољено васпитавати сопствену децу.
Овај закон забрањује телесно кажњавање деце. Што за последицу има укидање кажњавања као таквог. Ако нема физике силе и принуде онда нема ни ауторитета. И држава то зна. Зато се таква могућност нама и укида. Само ће држава бити власт и само ће она да премлаћује своју непослушну децу по полицијским станицама и казнено поправним заводима. Укидањем овог овлашћења укида се и родитељство. Ако ваше дете дакле у парку, нападне друго дете, ви нећете моћи адекватно да га казните. Тако да ће оно следећег пута зависно од узраста, некоме разбити прозор, аутомобил или главу. Чињеница да нисте били у могућности да васпитатвате своје дете због бесмислености закона о породици, вас неће ослободити кривичне одговорности за свако дело које почини ваше дете. Тако да је једини начин да ове непријатности избегнете, тај да се свог малолетног деликвента, одраслог на великим количинама љубави и пажње, одрекнете преко новина. И можете да се истопите од нежности и љубави, можете куповати нове играчке сваки пут када се ваше дете уз плач буде бацало по поду тржног центра, можете му бити другар и с њиме пушити џоинте, све то можете али ништа вам неће вредетеи. Ништа од овога неће поставити границе, успоставити правила и увести ваше дете у сурови свет око нас. Ово није дизниленд. Зидови су од бетона, рингле на шпорету изазивају опекотине а струја из утичнице убија. Законом препорученим васпитањем створићете егоцентричног безумника који ће животне лекције учити на тежи начин. Ја не подржавам везивање деце за радијатор и закључавање у подрум. Батина је из пакла изашла, зато је не треба олако узимати у руке као решење за сваки проблем. Она је последње средство које имамо на располагању. Њоме се не удара у главу и њоме не треба наносити тешке телесне повреде. Батина се не узима у бесу и афекту већ у миру и са разумевањам. Она држава која прекине природни успостављени ред и поремети природне односе родитеља и деце, суочиће се са препуним сиротиштима, лудницама, затворима и клиникама за арбортусе. Када детету будете дали моћ да окрене телефон и пријави родитеље властима, дали сте му могућност да сруши други најмоћнији ауторитет после Бога. Када неко дигне руку на свог родитеља само је питање времена када ће му то прећи у навику и са свима осталима... Када родитељу одузмете ауторитет, аутоматски сте га пренели на неког другог. У таквој земљи криминалци ће лакше убедити клинце да за њих дилују дрогу, него што ће родитељи убедити децу да поспреме своју собу. Тамо где васпитаник, оцењује своје васпитаче и одлучује о њиховој судбини, тамо од васпитања нема ништа. Али може овде и горе да буде него што мислите. Сада по новом закону и комшија може да вас пријави ако процени да негде иза зидова ваше приватности, можда само понекад ударите своје дете с разлогом.
И онда не питајте више никада зашто су ретки они који имају децу и куда нестају наши градови. Нестаће и ова држава када стасају генерације одгајане по новом пројекту Европске Уније.
