уторак, 5. јануар 2016.
уторак, 19. мај 2015.
Нови закони о породици
Некада је оснивање породице био сасвим природан процес. Негде око петнаесте године, пробуде те једног јутра, обично у недељу, лепо те обуку, одведу у сеоску цркву и венчају те. Након тога природа обично учини своје, па тако већ са тридесет година идеш по селу тражећи жену за свога сина, како би се природни циклус живота наставио и после тебе. Некад било, сад се спомињало... Данас, када имаш петнаест година, ако имаш среће седиш у својој соби, играш WOW по целе дане, или ако немаш среће седиш у туђем подруму и дуваш лепак по целе дане. Са својих 30 година, ако имаш среће и даље си у соби и играш WOW 2 или ако немаш среће, лежиш мртав у туђем подруму са смртоносном дозом хероина у себи.
Некад и сад. Шта се то тако драстично променило у нашем друштву? Зашто људи више не размишљају о оснивању породице, већ о личним задовољствима? Зашто жене у Африци и Азији и даље рађају преко петоро деце и ако немају ни канту воде у којој би их окупале након порода, док жене у Европи абортирају двоје или више деце и ако имају далеко већи животни стандард. Променили су се услови у којима се ствара породица.
Некада смо сами васпитавали своју децу у за то веома повољној социјалној средини уз одговарајући систем вредности. Некада је нашу децу васпитавала њива или шума, а данас их васпитава улица. Некада су уз нашу децу биле наше комшије и рођаци, а данас се нашом децом бави телевизија и потрошачка индустрија либералног капитализма. Некада смо могли повести своју децу са собом на посао у воћњак или у радионицу, а данас их остављамо у установама за васпитавање по законом утврђеном моделу. Са петнаест година, то је био човек, са петнаест година, данас, то је кретен. Са двадесет година то је била мајка, са двадесет година, данас то је дрпља. Средина у којој су одрастали наши стари била је као што се види куд и камо повољнија од ове у којој данас изумиру наши потомци. Од када је Бога заменио новац, од када је Свештеника и учитеља заменио телевизор, све је теже одлучити се за оснивање породице са много, па чак и са мало деце. Ако желимо да их сами васпитавамо онако како су се подизале генерације наших предака, у православном и националном духу, морамо стално бити уз њих. Ако будемо имали довољно времена и новца можемо бити уз њих и можда наћи одговор, како да социјализујемо своје дете а да не морамо да му набавимо неколико мобилних уређаја и барем десетак комплета модерне одеће, или како да му кажео да бира друштво ако нема шта друго да изабере осим да блудничи или се опија на мртво? Можда једног дана када се вратимо огњиштима у опустела села обновимо стари живот и стари дух. Мождаако нам дозволе...
Како је свака област у нашем друштву сада уређена законом, наше слободе је све мање и мање. Глобализација на нивоу законодавсва шири се као куга територијом Европске уније и територијом државама кандидата. Као кандидати ми смо ту у нешто горем положају од оних који су унутра. Домажи издајници и страни плаћеници жељни доказивања пред новим газдама, желе се окупати нашом крвљу до рамена. Један од тих закона јесте и закон о породици. Ако се ипак деси да некоме од нас падне на памет да одбије дванесточасовно радно време и васпитање које нуди држава у својим образовно васпитним институцијама, они морају осигурати васпитање какво им одговара. Ако се ипак деси, они ће васпитање својих поданика осигурати законом. Законом по коме није дозвољено васпитавати сопствену децу.
Овај закон забрањује телесно кажњавање деце. Што за последицу има укидање кажњавања као таквог. Ако нема физике силе и принуде онда нема ни ауторитета. И држава то зна. Зато се таква могућност нама и укида. Само ће држава бити власт и само ће она да премлаћује своју непослушну децу по полицијским станицама и казнено поправним заводима. Укидањем овог овлашћења укида се и родитељство. Ако ваше дете дакле у парку, нападне друго дете, ви нећете моћи адекватно да га казните. Тако да ће оно следећег пута зависно од узраста, некоме разбити прозор, аутомобил или главу. Чињеница да нисте били у могућности да васпитатвате своје дете због бесмислености закона о породици, вас неће ослободити кривичне одговорности за свако дело које почини ваше дете. Тако да је једини начин да ове непријатности избегнете, тај да се свог малолетног деликвента, одраслог на великим количинама љубави и пажње, одрекнете преко новина. И можете да се истопите од нежности и љубави, можете куповати нове играчке сваки пут када се ваше дете уз плач буде бацало по поду тржног центра, можете му бити другар и с њиме пушити џоинте, све то можете али ништа вам неће вредетеи. Ништа од овога неће поставити границе, успоставити правила и увести ваше дете у сурови свет око нас. Ово није дизниленд. Зидови су од бетона, рингле на шпорету изазивају опекотине а струја из утичнице убија. Законом препорученим васпитањем створићете егоцентричног безумника који ће животне лекције учити на тежи начин. Ја не подржавам везивање деце за радијатор и закључавање у подрум. Батина је из пакла изашла, зато је не треба олако узимати у руке као решење за сваки проблем. Она је последње средство које имамо на располагању. Њоме се не удара у главу и њоме не треба наносити тешке телесне повреде. Батина се не узима у бесу и афекту већ у миру и са разумевањам. Она држава која прекине природни успостављени ред и поремети природне односе родитеља и деце, суочиће се са препуним сиротиштима, лудницама, затворима и клиникама за арбортусе. Када детету будете дали моћ да окрене телефон и пријави родитеље властима, дали сте му могућност да сруши други најмоћнији ауторитет после Бога. Када неко дигне руку на свог родитеља само је питање времена када ће му то прећи у навику и са свима осталима... Када родитељу одузмете ауторитет, аутоматски сте га пренели на неког другог. У таквој земљи криминалци ће лакше убедити клинце да за њих дилују дрогу, него што ће родитељи убедити децу да поспреме своју собу. Тамо где васпитаник, оцењује своје васпитаче и одлучује о њиховој судбини, тамо од васпитања нема ништа. Али може овде и горе да буде него што мислите. Сада по новом закону и комшија може да вас пријави ако процени да негде иза зидова ваше приватности, можда само понекад ударите своје дете с разлогом.
И онда не питајте више никада зашто су ретки они који имају децу и куда нестају наши градови. Нестаће и ова држава када стасају генерације одгајане по новом пројекту Европске Уније.
Некад и сад. Шта се то тако драстично променило у нашем друштву? Зашто људи више не размишљају о оснивању породице, већ о личним задовољствима? Зашто жене у Африци и Азији и даље рађају преко петоро деце и ако немају ни канту воде у којој би их окупале након порода, док жене у Европи абортирају двоје или више деце и ако имају далеко већи животни стандард. Променили су се услови у којима се ствара породица.
Некада смо сами васпитавали своју децу у за то веома повољној социјалној средини уз одговарајући систем вредности. Некада је нашу децу васпитавала њива или шума, а данас их васпитава улица. Некада су уз нашу децу биле наше комшије и рођаци, а данас се нашом децом бави телевизија и потрошачка индустрија либералног капитализма. Некада смо могли повести своју децу са собом на посао у воћњак или у радионицу, а данас их остављамо у установама за васпитавање по законом утврђеном моделу. Са петнаест година, то је био човек, са петнаест година, данас, то је кретен. Са двадесет година то је била мајка, са двадесет година, данас то је дрпља. Средина у којој су одрастали наши стари била је као што се види куд и камо повољнија од ове у којој данас изумиру наши потомци. Од када је Бога заменио новац, од када је Свештеника и учитеља заменио телевизор, све је теже одлучити се за оснивање породице са много, па чак и са мало деце. Ако желимо да их сами васпитавамо онако како су се подизале генерације наших предака, у православном и националном духу, морамо стално бити уз њих. Ако будемо имали довољно времена и новца можемо бити уз њих и можда наћи одговор, како да социјализујемо своје дете а да не морамо да му набавимо неколико мобилних уређаја и барем десетак комплета модерне одеће, или како да му кажео да бира друштво ако нема шта друго да изабере осим да блудничи или се опија на мртво? Можда једног дана када се вратимо огњиштима у опустела села обновимо стари живот и стари дух. Мождаако нам дозволе...
Како је свака област у нашем друштву сада уређена законом, наше слободе је све мање и мање. Глобализација на нивоу законодавсва шири се као куга територијом Европске уније и територијом државама кандидата. Као кандидати ми смо ту у нешто горем положају од оних који су унутра. Домажи издајници и страни плаћеници жељни доказивања пред новим газдама, желе се окупати нашом крвљу до рамена. Један од тих закона јесте и закон о породици. Ако се ипак деси да некоме од нас падне на памет да одбије дванесточасовно радно време и васпитање које нуди држава у својим образовно васпитним институцијама, они морају осигурати васпитање какво им одговара. Ако се ипак деси, они ће васпитање својих поданика осигурати законом. Законом по коме није дозвољено васпитавати сопствену децу.
Овај закон забрањује телесно кажњавање деце. Што за последицу има укидање кажњавања као таквог. Ако нема физике силе и принуде онда нема ни ауторитета. И држава то зна. Зато се таква могућност нама и укида. Само ће држава бити власт и само ће она да премлаћује своју непослушну децу по полицијским станицама и казнено поправним заводима. Укидањем овог овлашћења укида се и родитељство. Ако ваше дете дакле у парку, нападне друго дете, ви нећете моћи адекватно да га казните. Тако да ће оно следећег пута зависно од узраста, некоме разбити прозор, аутомобил или главу. Чињеница да нисте били у могућности да васпитатвате своје дете због бесмислености закона о породици, вас неће ослободити кривичне одговорности за свако дело које почини ваше дете. Тако да је једини начин да ове непријатности избегнете, тај да се свог малолетног деликвента, одраслог на великим количинама љубави и пажње, одрекнете преко новина. И можете да се истопите од нежности и љубави, можете куповати нове играчке сваки пут када се ваше дете уз плач буде бацало по поду тржног центра, можете му бити другар и с њиме пушити џоинте, све то можете али ништа вам неће вредетеи. Ништа од овога неће поставити границе, успоставити правила и увести ваше дете у сурови свет око нас. Ово није дизниленд. Зидови су од бетона, рингле на шпорету изазивају опекотине а струја из утичнице убија. Законом препорученим васпитањем створићете егоцентричног безумника који ће животне лекције учити на тежи начин. Ја не подржавам везивање деце за радијатор и закључавање у подрум. Батина је из пакла изашла, зато је не треба олако узимати у руке као решење за сваки проблем. Она је последње средство које имамо на располагању. Њоме се не удара у главу и њоме не треба наносити тешке телесне повреде. Батина се не узима у бесу и афекту већ у миру и са разумевањам. Она држава која прекине природни успостављени ред и поремети природне односе родитеља и деце, суочиће се са препуним сиротиштима, лудницама, затворима и клиникама за арбортусе. Када детету будете дали моћ да окрене телефон и пријави родитеље властима, дали сте му могућност да сруши други најмоћнији ауторитет после Бога. Када неко дигне руку на свог родитеља само је питање времена када ће му то прећи у навику и са свима осталима... Када родитељу одузмете ауторитет, аутоматски сте га пренели на неког другог. У таквој земљи криминалци ће лакше убедити клинце да за њих дилују дрогу, него што ће родитељи убедити децу да поспреме своју собу. Тамо где васпитаник, оцењује своје васпитаче и одлучује о њиховој судбини, тамо од васпитања нема ништа. Али може овде и горе да буде него што мислите. Сада по новом закону и комшија може да вас пријави ако процени да негде иза зидова ваше приватности, можда само понекад ударите своје дете с разлогом.
И онда не питајте више никада зашто су ретки они који имају децу и куда нестају наши градови. Нестаће и ова држава када стасају генерације одгајане по новом пројекту Европске Уније.
петак, 13. јун 2014.
понедељак, 31. март 2014.
Коза симулатор
Симулација козијег живота, нешто је што морате доживети данас. Ако оставите то за касније, сигурно ће се појавити нека друга бесмислица која ће вас одвући на другу страну. У мору досадних видеоигара ова симулација козијег живота може да стане раме уз раме са Посталом или ГТА серијалом. Ево и кражег приказа игре који је одрадио неки докони лик из Панчева. Тако да хвала му на свему.
четвртак, 27. март 2014.
27 март - дан када је логика напустила Србију
27 март 1941 остаће упамћен у Србској историји као дан када је логика напустила Србију. Када вас напусти разум, могу вам се догодити разне ружне ствари... Можете остати без државе или њеног становништва. Што се нама у некој одређеној мери и догодило.
Појединца који изгуби разум још и можете затворити у лудницу али читав један народ тешко да може да стане тамо... Тога 27 марта 1941 наш народ, кренуо је путем без повратка. Мање или више већина до тадашњих ратних сукоба у којима смо учествовали и херојски давали своје животе имала је приличног смисла. Сваки пут када смо ратовали, рат нас се директно тицао. У њима смо бранили или ослобађали наше земље, спасавали људе од покоља и имовину људи од уништења. Остаће вечна недоумица, шта и кога смо то бранили 27 марта? Остаће питање, постоји ли макар и један смислени разлог због кога смо се одлучили да учествујемо у другом светском рату. С обзиром да нас за дивно чудо нико први није напо, нити је имао намеру да нас нападне, може се рећи да смо заиста могли да бирамо хоћемо ли учествовати у свему томе, како и на који начин.
А нудило се следеће... Трећи раих нам је у датом моменту понудио да гледамо своја посла и не мешамо се у било какве војне сукобе. Што је 26 3 1941 објавио и лист '' Политика ''.
Из приложеног се може закључити да је један понуда Трећег Рајха била сасвим коректна и прихватљива. Наша једина обавеза практично би била да никада не нападнемо Трећи Рајх. Овакав захтев не чини се претераним ако узмемо у обзир да би нападање Трећег рајха у датим околностима било бесмислено с обзиром на њихову снагу и присутност на скоро свим нашим границама. Са друге стране наши дотадашњи савезници Енглеска, САД и Фтанцуска ( капиталистичке земље ) нису нам могле понудити ништа друго осим уласка у директан ратни сукоб са Трећим Рајхом у циљу заједничке борбе против њиховог непријатеља. Трећи рајх је био њихов непријатељ а не наш. Онај који вам понуди мир он вам није непријатељ а онај који вам понуди учешће у рату мора вам дати заиста добар разлог за такав потез. Овакав рат би смо наравно водили о сопственом трошку без могућности коришћења њихове помоћи из простог разлога што се Краљевина Југославија није граничила ни са једном од савезничких земаља, тако да нам њихова помоћ неби имала куда стићи чак и ако би били спремни да нам је пошаљу. Трећа страна, комунистичка Русија нудила нам је такође да учествујемо у рату о свом трошку против њиховог непријатеља за шта би смо били награђени увођењем тоталитарног комунистичког поретка. Такав поредак постојао је у Русији а његови резултати до тог момента били су око 10 000 000 милиона мртвих Руса као и поприлично велики број срушених цркава манастира и других злочина до тада никада почињених од стране власти према сопственом народу... Но и поред тога, ова страна у сукобу ипак је имала своје присталице у Србији током предстојећег рата.
И шта мислите шта смо од свега овога одабрали? Одбацили смо здрав разум, овде је извршен државни удар, власт која је склопила савез са Немцима је свргнута. Разуларена маса света изашла је на улице да потврди да је уместо мира, онако ничим изазвана, прихватила да уђе у рат. Након изражене жеље да се у рат уђе, жеља им се испунила. Изазивачи рата, покупили су злато из трезора НБЈ и одвезли се из земље. У чему је веровали или не учествовао и сам Југословенски краљ. Немачки окупатор је разделио наше земље заинтересованим странама које су у оквиру својих окупационих зона започеле са етничким чишћењем нашег народа. Једино уточиште за време рата била је окупирана Србија Ђенерала Милана Недића који је са неколицином нормалних људи успео да је сачува од потпуног биолошког уништења токм рата. Ова област била је под контролом Вермахта тако да је најгори сценарио тренутно био избегнут и одложен тек за крај рата када овде долазе прво '' савезници '' демократе да бомбама утру пут злогласној црвеној армији.
Ето то би укратко био опис догађаја који су уследили након што нас је разум напустио...
А ево објашњења и за оне којима треба да се црта...
Појединца који изгуби разум још и можете затворити у лудницу али читав један народ тешко да може да стане тамо... Тога 27 марта 1941 наш народ, кренуо је путем без повратка. Мање или више већина до тадашњих ратних сукоба у којима смо учествовали и херојски давали своје животе имала је приличног смисла. Сваки пут када смо ратовали, рат нас се директно тицао. У њима смо бранили или ослобађали наше земље, спасавали људе од покоља и имовину људи од уништења. Остаће вечна недоумица, шта и кога смо то бранили 27 марта? Остаће питање, постоји ли макар и један смислени разлог због кога смо се одлучили да учествујемо у другом светском рату. С обзиром да нас за дивно чудо нико први није напо, нити је имао намеру да нас нападне, може се рећи да смо заиста могли да бирамо хоћемо ли учествовати у свему томе, како и на који начин.
А нудило се следеће... Трећи раих нам је у датом моменту понудио да гледамо своја посла и не мешамо се у било какве војне сукобе. Што је 26 3 1941 објавио и лист '' Политика ''.
Из приложеног се може закључити да је један понуда Трећег Рајха била сасвим коректна и прихватљива. Наша једина обавеза практично би била да никада не нападнемо Трећи Рајх. Овакав захтев не чини се претераним ако узмемо у обзир да би нападање Трећег рајха у датим околностима било бесмислено с обзиром на њихову снагу и присутност на скоро свим нашим границама. Са друге стране наши дотадашњи савезници Енглеска, САД и Фтанцуска ( капиталистичке земље ) нису нам могле понудити ништа друго осим уласка у директан ратни сукоб са Трећим Рајхом у циљу заједничке борбе против њиховог непријатеља. Трећи рајх је био њихов непријатељ а не наш. Онај који вам понуди мир он вам није непријатељ а онај који вам понуди учешће у рату мора вам дати заиста добар разлог за такав потез. Овакав рат би смо наравно водили о сопственом трошку без могућности коришћења њихове помоћи из простог разлога што се Краљевина Југославија није граничила ни са једном од савезничких земаља, тако да нам њихова помоћ неби имала куда стићи чак и ако би били спремни да нам је пошаљу. Трећа страна, комунистичка Русија нудила нам је такође да учествујемо у рату о свом трошку против њиховог непријатеља за шта би смо били награђени увођењем тоталитарног комунистичког поретка. Такав поредак постојао је у Русији а његови резултати до тог момента били су око 10 000 000 милиона мртвих Руса као и поприлично велики број срушених цркава манастира и других злочина до тада никада почињених од стране власти према сопственом народу... Но и поред тога, ова страна у сукобу ипак је имала своје присталице у Србији током предстојећег рата.
И шта мислите шта смо од свега овога одабрали? Одбацили смо здрав разум, овде је извршен државни удар, власт која је склопила савез са Немцима је свргнута. Разуларена маса света изашла је на улице да потврди да је уместо мира, онако ничим изазвана, прихватила да уђе у рат. Након изражене жеље да се у рат уђе, жеља им се испунила. Изазивачи рата, покупили су злато из трезора НБЈ и одвезли се из земље. У чему је веровали или не учествовао и сам Југословенски краљ. Немачки окупатор је разделио наше земље заинтересованим странама које су у оквиру својих окупационих зона започеле са етничким чишћењем нашег народа. Једино уточиште за време рата била је окупирана Србија Ђенерала Милана Недића који је са неколицином нормалних људи успео да је сачува од потпуног биолошког уништења токм рата. Ова област била је под контролом Вермахта тако да је најгори сценарио тренутно био избегнут и одложен тек за крај рата када овде долазе прво '' савезници '' демократе да бомбама утру пут злогласној црвеној армији.
Ето то би укратко био опис догађаја који су уследили након што нас је разум напустио...
А ево објашњења и за оне којима треба да се црта...
понедељак, 17. март 2014.
Збогом Србијо
Ево како нам од јутрос изгледа Србија. Ако има било чега доброг у демократском режиму онда је то чињеница да се народом неће управљати боље него што он то заслужжује. Ако сте због изборних резултата одлучили да постанете аутошовиниста, боље одустаните од такве идеје. Јер није вам крив народ него постојећи демократски политички систем који омогућава људима са слике да бирају и да буду бирани. Ако знамо да у сваком народу има и паметних али и полудели лако је закључити којих има више. Ако маси света просечног или ниског нивоа интелигенције дозволите да одлучују о будућности земље добићете и резултат у складу са интелектуалним капацитетом бирача. Из тог разлога ако желите нормалну државу не можете дозволити полуписменом и необразованом народу да њоме управља. Сваки народ са друге стране има и своје најбоље синове. И ми их имамо данас.
Да ли је поштено да елита као мањина управља већином? Кога је брига... Да ли мислите да је поштено и да је нормално да земљом наших предака управља неко ко је добио на изборима. Неко за кога су гласали као да се гласа за останак на '' фарми '' а не останак на власти. Овом земљом управљао је један Милош Обреновић, не зато што је добио на изборима него зато што је добијао у биткама с Турцима. После су се наравно појавиле '' демократе '' да му узму његово право и разделе га свима подједнако без обзира на то ко је колико допринео ослобађању Србије.
Него да додам ја да овде има и нормалних. Барем пола народа није учествовало на изборима.
понедељак, 10. март 2014.
Упутство за партиске активисте
У једну политичку партију можете унети само три ствари. Име, новац или рад. Ако сте личност, позната у народу партија ће вас држати као мало више воде на длану и поносити се што сте баш ви њен саставни део. Партија ће на вас залепити своју етикету и промовисати вас као такве у медијима... Ако у партију унесете новац, за узврат можете очекивати нешто од онога што политичке партије нуде. Заштиту пред законом, неку јавну функцију или доношење закона по жељи. Ако у партију донесете само сопствену физичку снагу очекује вас дуг и трновит пут до успеха... Лепљење плаката, звоњење на врата и узнемиравање људи, стајање сатима на улици и дељење материјала, телемаркетинг и слични захтеви попут оних да учланите 10 људи за месец дана. Али ни то није оно најгоре. Примера ради партиски активисти могу добити и тако бизарне задатке као што је овај...
Пријавите се на:
Постови (Atom)