Чувари отровне ракије

Предузеће за воћарство и виноградарство из Ниш-а, петнаест дугих година чувало је метил ракију предузећа '' Живадиновић '', заплењену 1998 године након серије смртоносних тровања метил алкохолом. Можда би ракија одлежала и коју годину више да је предходне вечери неко није украо из поменутог складишта. Најтежи задатак пред инспекторима нишке полиције, биће утврђивање мотива за извршење кривичног дела. Нико паметан, а таквих је у Србији мало, неби излагао себе опасности, крадући потпуно неупотребљиву ракију коју нити може сам попити нити сме коме продати. Да ситуација буде још конфузнија поставља се још једно сасвим логично питање. Ко је и због чега, чувао ову ракију? Ракија није нуклеарни отпад па да се мора складиштити на посебно уређеним локацијама. Могли су је једноставно просути у сливник у купатилу. Али ипак нису. Неко би можда помислио да је ракија сасвим исправна те да се неко намеравао у потаји окористити њоме. Међутим није. То је сасвим искључено. Да је ракија ишта ваљала или би је шефови продали или би је ноћни чувари попили. Било како било, ја се још увек питам, ко је имао мање памети, да ли ови који су чували неупотребљиву ракију или ови који су је однели са собом. 

Извор

Ето сетих се да кад се ради о ракији, ствари никада нису биле баш сасвим јасне у нашој Србији. У време другог светског рата, негде на простору села Ба, једаном припаднику равногорског покрета пошло је за руком да украде од неког домаћина буре с ракијом.
Након хапшења од стране Србског Добровољачког Корпуса, код осумњиченог је пронађено празно ракиско буре и висок ниво алкохола у крви. На суђењу је осумњичени изнео следећу одбрану:
- Шта сте урадили са ракијом?
- Попијо сам је.
- Цело буре?
- Не, попијо сам пола бурета.
- Шта сте урадили са другом половином?
- Продао.
- Шта сте урадили са новцем?
- Пропијо сам га.