Кад дођу празници, дешава се нешто сасвим необично. Све постаје празно. Град је празан. Све је позатварано. Сабласна пустош, као за време куге и колере. Наро накуповао хране за недељу две дана и не излази из својих станова. Између спавања и храњења, гледа се телевизиски програм. Серије, филмови или емисије у којима људи певају уз музику. Живот као да је замро. Покушао сам да обавим неколико послова у граду. Није ми успело. Радним даном ми то такође не полази за руком пошто и сам морам да радим. Концепт заједничког коришћења годишњих и других одмора вам не допушта да у слободно време обављате нормалне животне активности као што су одлазак у библиотеку, куглану или код фризера. Плашим се и да одпутујем негде јер је број полазака превозних средстава редукован због празника. Чему онда уопште слободно време ако га немам где рационално проводити. Лутање празним улицама или седење пред телевизором нису баш оно што сам планирао за празнике. Можемо допустити људима да прославе Божић или Нову Годину, али дозвољавати им да седе код куће данима, до је помало бесмислено...Чућете да маса света тужи за новцем али да у исто време жури да нађе било какав разлог да затвори своју радњу чим је пре могуће и остави је у том стању што је дуже могуће. Народ ко и сваки други, хоће да има а хоће и да пландује. Надам се да ћемо се ускоро вретити у редовне токове бесмисла. Од бесмисла је гори само неорганизовани и ничим испуњени бесмисао.
Нема коментара:
Постави коментар