Солидарни порез представља интересантан начин за пуњење државног буџета. Постоје наравно и друге могућности као што су извоз различитих производа у иностранство или позајмљивање новца од других држава или страних банака. Такође може се продати и понешто од државне имовине... Узимање новца од грађана јесте једноставно али нема никакав ефекат. А ево и због чега. Сви сервиси државе према грађанима финансирају се из државног буџета. Здравствена заштита, школовање, заштита јавног реда и мира, одбрана земље, субвенционисање пољопривреде, одржавање канализације, све се то финансира из буџета. Тако да ће се сав солидарни новац који ће се на овај начин покупити од грађана, поново вратити грађанима у овом или оном облику. Новац ће се наравно узети од оних који га имају а у његовом трошењу учествоваће сви, па и они који у давању нису учествовали.
На жалост, живимо у држави у којој се права стичу рођењем а не делима и заслугама за народ и отаџбину. Подразумева се да би право на рад у таквој држави морало бити основно право свакога од нас једнао праву на живот, али то овде не функционише баш тако. Овде, човек може да учи, да стиче академска звања и образовања, да се запосли у државној служби, односно у служби свога народа и шта ће добити? Добиће могућност да од своје зараде финансира беспосличаре или неквалификоване раднике. Дакле ону врсту људи која премешта кутије по магацинима, провлачи артикле кроз касу, кува кафе, точи бензин или чак не ради ништа од понуђеног. Уместо да држава притисне њих и натера их да и они дају неки допринс друштву, држава малтретира оне који су стекли факултеткско образовање и обављају послове од највећег државног значаја. Чиме ће изазвати деморалисаност у сопственом апарату из кога ће најбољи почети да одлазе. Неки вани а неки ка небу. Са друге стране становништво ће видевши овакав третман својих најбољих синова, одустати од студија и запошљавања јер неће желети да се о њихов рад и труд окористе друштвени паразити.
На жалост, живимо у држави у којој се права стичу рођењем а не делима и заслугама за народ и отаџбину. Подразумева се да би право на рад у таквој држави морало бити основно право свакога од нас једнао праву на живот, али то овде не функционише баш тако. Овде, човек може да учи, да стиче академска звања и образовања, да се запосли у државној служби, односно у служби свога народа и шта ће добити? Добиће могућност да од своје зараде финансира беспосличаре или неквалификоване раднике. Дакле ону врсту људи која премешта кутије по магацинима, провлачи артикле кроз касу, кува кафе, точи бензин или чак не ради ништа од понуђеног. Уместо да држава притисне њих и натера их да и они дају неки допринс друштву, држава малтретира оне који су стекли факултеткско образовање и обављају послове од највећег државног значаја. Чиме ће изазвати деморалисаност у сопственом апарату из кога ће најбољи почети да одлазе. Неки вани а неки ка небу. Са друге стране становништво ће видевши овакав третман својих најбољих синова, одустати од студија и запошљавања јер неће желети да се о њихов рад и труд окористе друштвени паразити.
Нема коментара:
Постави коментар